Vrelo Bune: Zapad Orijenta i Orijent Zapada

Podeli

Smaragdna voda u kraškom krajoliku, nad njom derviška kuća i čempresi. Ova zemlja svojom suštinom pripada Mediteranu, njegovoj jedinstvenoj, orijentalnoj verziji. Ovo je zapad Orijenta i Orijent Zapada.

„I mi smo sve živo stvorili od vode“, veli kuranski ajet sa table na ulazu u Blagajsku tekiju. Pomislim, da je od ove vode, svi bismo bili smaragdi. Bili bismo marakatami – to je sanskritsko ime za zeleno. Ljudi koji su videli Neretvu misle da je to najlepša zelena boja na svetu. Sve dok ne dođu ovde, na vrelo Bune, gde ispod okomite stene iz pećine na svetlo dana izlazi čudesna voda.

Ko je motorizovan, u Blagaj će lako doći iz Mostara. Tih sedam, osam kilometara, poljem među kraškim brdima, u kojem usred oktobarskog leta prepoznajete čemprese i stabla nara otežala od plodova, prođu kao u snu. Hercegovina je zemlja sunca. Ovakav odnos svetla i senki na pozadini od kamena video sam još u Andaluziji.

Blagajska čaršijica malo koga zanima, mada je stara više stoleća i ima šta da ponudi. Autobusi sa turistima se zaustavljaju na parkingu. Stižu sa kontinenta, iz primorja, iz Međugorja. Mešaju se jezici. Kao da je Tvorac odlučio da na ovom mestu odustane od vavilonske pometnje i stvori jezički melanž. Jedno značenje dominira: Italijansko bello, kinesko měilì, englesko beautiful.

Foto: depositphotos/ master78
Foto: depositphotos/ master78

Lepo

Ljudi se u kolonama upute blagom nizbrdicom. Sa desne strane u susret im teče reka Buna, koja peni oko kamenja posejanog u njoj, kao da nije pokuljala ispod zemlje tek nekoliko stotina metara niže. Levo počinje kraška uzbrdica. Zapravo obronci planine Velež. Na vrhu jednog brda beli se tvrđava.

Nešto istočnije odavde će vam reći da su tu stolovale Kosače, srpski plemići. A zapadno od te nevidljive linije zapisaće da se radi o letnjoj rezidenciji hrvatskih velikaša Kosača. Dok će bosanski izvori govoriti o bosanskim Kosačama. Kod jednog strastvenog Bošnjaka pročitao sam čak da je Stefan, Šćepan ili Stjepan Kosača bio – Bošnjak.

Izvesno je da je poslednji moćni Kosača u svom trećem braku oženio jednu plemenitu Bavarku, pa ga je tazbina umesto „vojvoda“ nazivala „hercog“. Što mu dođe isto. Ali eto, ženidbena politika mesnih vladara dovela je do toga da se ova zemlja ne zove Vojvodina već Hercegovina.

Foto: depositphotos/ master78
Foto: depositphotos/ master78

Inače, na prvi pogled, to je tek ćutljivo srednjovekovno zdanje sa gordim bedemima. Teško ćete ovaj kamen naterati da se izjasni. Šteta što nemamo vremena i za teže pristupačnu tvrđavu. Sa nje bi sigurno pukao vidik zemljom Hercega od Svetog Save – ne baš do Herceg Novog, gde je imao zimsku rezidenciju, ali dovoljno daleko da shvatimo kako se balkanska boljka zvana istorija makar za tren može preboleti u raskošnim trenucima hercegovačke lepote.

Tekija pod stenom

Put vodi ka ogromnom grebenu. Kao da je satara nekog božanstva – možda baš staroslovenskog Velesa, boga pašnjaka, šuma, podzemnog sveta i pesama – grubo zarezala kamenu gromadu. U kamenom zidu su šupljine. Kažu mi da to behu orlovska gnezda. Orlova više nema jer su ih seljaci potrovali pošto su u kokoškama videli svoj plen. Bude mi žao ptica grabljivica. Nedostajaće ovom prizoru.

U podnožju kamene gromade smestilo se zdanje podignuto u otomanskom stilu s početka 16, neki kažu s kraja 15. veka. Derviška tekija.

Sufijska učenja su osnov islamskog misticizma. Njihovi mudraci veruju da je Bog stalno prisutan u ljudskom srcu. Zikr – derviški molitveni ritual – oruđe je kojim se postiže svest, bolje je reći osećanje božijeg prisustva u nama.

Sufijski mistici su opisali ljudsko srce kao ogledalo koje se s vremenom zaprlja. Zikr je „sredstvo za poliranje“ uprljanog srca koje ga dovodi do visokog sjaja u kojem se ogleda božija tajna.

Sve to dobija opipljivi smisao kada stupite pred Blagajsku tekiju. Dvospratna je i obuhvata više prostorija, sa konačištem, kupatilom, kuhinjom, sobom za molitve. Tekija bi se možda najbolje mogla opisati kao kuća derviša. Treba napomenuti da su derviški redovi imali značajan uticaj na Osmansko carstvo i na sultanove elitne trupe – janjičare.

Foto:depositphotos/ niglaynike
Foto:depositphotos/ niglaynike

Voleti sva stvorenja

Kako god, derviši nisu mogli izabrati bolje mesto za poliranje srca od vrela Bune. Reka koja podzemno teče dvadesetak kilometara izvire na površinu ispod stene takvom snagom da je to jedinstven slučaj u Evropi.

Dvestotinak sunčanih dana godišnje obezbeđuju reflektor za ovo čudo. Zeleno kao čempres, zlatno kao sunčevi zraci prelomljeni na ogledalu, plavkasto kao ranojesenje nebo iznad Hercegovine. I sve to – odjednom.

U prizemlju je prostorija sa tri prozora okrenuta prema Vrelu. Pred prozorima stalak sa otvorenim primerkom Kurana. Ko ima mašte, može da zamisli derviša kako miče usnama recitujući ajete, a oči su mu pune Bune i svetlosti.

Popnete se na sprat drvenim basamacima zastrtim ćilimima. Rešetka od drveta kao da renda svetlost. U hodniku, na policama, poređane stare knjige. Prostorija iznad one sa Kuranom ostavlja bez daha. Ćilimi na koje se prolilo sunce. Iza prozora su isti kamen, ista voda, ista svetlost kao u prizemlju, ali ste za visinu čoveka bliži nebu, pa je, valjda, i Tvorac bliži.

Moja grupa je odavno otišla u obližnji restoran. Zastao sam tu, nasred tekije, zatečen lepotom i sveobuhvatnim mirom. Čuje se voda, poneki ljudski glas. I škripa poda kada zakoračim.

Prisetim se šta je napisao veliki pesnik i mistik Dželaludin Rumi, otac derviškog mevlevijskog reda: „Tražiti put do ljubavi razumom, isto je što i tražiti svjetiljkom sunce.“

A na ulazu u tekiju stoji tabla na kojoj se kaže da su derviši osnovali tekiju sa porukom: „Voljeti stvorenja radi Stvoritelja“. Ovde je tokom vekova izgleda pronađeno toliko ljubavi i za stvorenja i za Stvoritelja da i ja ovog oktobra 2019. mogu jasno osetiti ono što je od nje ostalo.

Lepota stvorenog ljudskom rukom je samo dovršavanje večne lepote ovog mesta, derviško gnezdo u podnožju praznih orlovskih staništa.

Foto: depositphotos/ Dariozg
Foto: depositphotos/ Dariozg

Legenda o sedam grobova

Mada istoričari smatraju da je 1520. verovatna godina nastanka – neki je datiraju u stoleće pre toga – i ova tekija ima legendu o svom postanku. Kroz blagajsku čaršiju projahao sedobradi starac na belom konju, odeven u zeleno, sa čalmom na glavi. Zaputio se prema vrelu i nikada se nije vratio. Ljudi su zaključili da je on dobri – tako u Bosni zovu narodnog sveca, čoveka čiste vere koji još misteriozno nestane. Potom su dobrom podigli tekiju.

Možda je sa ovom legendom povezana i druga koja ima istorijski koren. Nju će mi docnije ispričati jedan Mostarac, uz pastrmku i Žilavku, u jednom od bajkovitih restorana koji su se pružili duž Bune ka Blagaju. Doduše, na tanjiru nije bila mekousta pastrmka, endemska vrsta koja živi u Buni i Neretvi. Ali je endemska bila i priča.

Bošnjački narod ovog kraja veruje da je kod tekije sahranjen Sari Saltuk, mistik poštovan u celom islamskom svetu. „Pred smrt je naredio da se napravi sedam tabuta i da se odnesu u sedam zemalja, od kojih je jedna Hercegovina“, kaže mi Mostarac. To bi značilo da Sari Saltuk ima grob na sedam mesta. Što možda može poći za rukom samo jednom dervišu iz 13. veka, rođenom u uzbekistanskom gradu Buhari – te podatke nam ostavlja osmanski putopisac Evlija Čelebija, četiri veka kasnije.

Berberski putopisac Ibn Batuta je Sari Saltuka u 14. veku opisao kao „ekstatičnog posvećenika Bogu“ . Istovremeno je tvrdio da je on „govorio stvari koje božiji zakon kažnjava“. Izgleda da je anarhistički raspoloženi derviš zaista ponekad preterivao jer ga je najveći teološki autoritet u Osmanskom carstvu 16. veka Čelebi Hodža fatvom označio kao „hrišćanskog monaha“.

Za sada je poznato pet njegovih navodnih grobova. Pored Blagaja, tu su i Babadag u rumunskoj Dobrudži, Plava kod Dragaša na Kosovu, Kroja u Albaniji, rt Kaliakra u Bugarskoj i antička Nikeja poznata po ranohrišćanskim crkvenim saborima koja danas u Turskoj nosi ime Iznik.

Poliranje srca

Razmišljam uz ribu i vino da beše baš mudro od Sari Saltuka što je sahranjen na sedam mesta. Carstva u istoriji pulsiraju kao meduze, napnu se pa splasnu. Nekad naprosto implodiraju. Zašto kapiju svoje nebeske kuće vezati za samo jedno mesto?

Sudbina srušenih partizanskih spomenika i grobova nakon raspada Jugoslavije pokazuje da je derviš bio u pravu.

Vraćam se istim putem, korakom laganijim, zamišljen. Nad mene su se nadvila stabla na kojima već puca krupni nar. Dignem pogled prema tvrđavi i čempresima, sigurnim znacima da je more svega pedesetak kilometara daleko i da ova zemlja svojom suštinom pripada Mediteranu, njegovoj jedinstvenoj, orijentalnoj verziji. Ovo je zapad Orijenta i Orijent Zapada.

Na rastanku od najlepšeg mesta na kojem sam bio setim se Rumija: „Kad god radiš nešto iz duše, osetićeš reku kako se u tebi kreće. To je radost.“ Kroz mene je tog dan potekla Buna.

Rado bih ostao ovde, na Vrelu, sa mirisima leta, dok na severu, iza Ivan-sedla kontinent polako prekrivaju magle. Rado bih došao ovamo sam, za vreme nekog lokalnog praznika, kada su radnje zatvorene i turista nema. Možda je sebično, ali bih rado jednom presedeo celo popodne u tekiji, gledajući kako se šara na ćilimu menja sa promenom kosine svetlosti.

Slušao bih vodu. Čuo bih dervišku molitvu. Krik orla. I moj srce bi zablistalo kao ispolirano ogledalo. Voleo bih tada da zavirim u to zrcalno srce, da konačno ugledam taj odraz.

Piše: Dragoslav Dedović

Izvor: DW

strana 1 od 346 idi na stranu