Sudstvo u rukama službi

Suđenje bivšim funkcionerima Državne bezbednosti Milanu Radonjiću, Ratku Romiću i Stevanu Basti za pripremu atentata u Budvi na Vuka Draškovića, ušlo je u tragikomičnu fazu naše policijske države i sudstva koje je sasvim u rukama službi bezbednosti.

Proces traje već 11 godina i nema presude ni u prvom stepenu, a sudije se smenjuju taman kad dođe do kraja suđenja i pred izricanje presude, pa sve ispočetka. I ovog puta je počelo ispočetka, sa novom vlašću, suđenje je dato u ruke reformisanom sudiji i ona sudi tako da na svakom ročištu koje zakazuje tromesečno, da bi se rastezalo što više, izbacuje advokata oštećenih, svađa se sa njim u sudu, osporava mu sva njegova pitanja okrivljenim i predloge svedoka, a okrivljene podržava otvoreno u svemu.

Danas je u svoj štampi osvanuo izveštaj sa suđenja sa naslovom organizovanim i naručenim u Službi da nema dokaza protiv okrivljenih u atentatu, jer je to na ročištu ustvrdio Zoran Mijatović, bivši načelnik Službe, onaj koji je devedesetih kao šef beogradske službe bezbednosti proganjao opoziciju, a naročito Srpski pokret obnove i Vuka Draškovića i opsluživao ratnike i ratišta po nalogu svog šefa Jovice Stanišića. U svakoj demokratskoj državi on bi bio nedostojan da svedoči o bilo čemu. On je, kažu izveštaji sa suđenja, dao „alibi“ okrivljenim, tako što je, kako on kaže, 2001. godine, šest meseci istraživao njihovo učešće u zločinu na Ibarskoj magistrali i atentatu u Budvi, pratio ih, prisluškivao i nije ništa utvrdio. Zamislite, kakav alibi. Ubistvo na Ibarskoj magistrali bilo je 1999. godine, a atentat u Budvi 2000. godine. Skoro dve godine nakon toga, on utvrđuje praćenjem i prisluškivanjem njihovih telefona da oni nisu krivi. Pa to je moguće samo u državi koja je sasvim u rukama službi bezbednosti i to do kraja, jer čak i sudeći sudija radi kako oni zahtevaju, ročišta zakazuje tromesečno, tačno koliko zakon dozvoljava. Ta sudinica je, juče, po drugi put, saslušala svedoka Zorana Mijatovića, navodno iz tehničkih razloga, a u stvari zato što, u prvom svedočenju, pre tri meseca, nije rekao onako kako je služba zahtevala i kako je trebalo okrivljenim za ovakve naslove u štampi. Sudinica je čak odložila za ponedeljak zakazano saslušanje druga dva svedoka zbog, kako je objasnila na ročištu, smrtnog slučaja u porodici, što joj nije smetalo da ipak sasluša po drugi put Zorana Mijatovića. Tužna je to slika i države i pravosuđa koja je sasvim pokrila svakodnevne izlive velike ljubavi između vladajuće Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, i cementirala njihovu budućnost u koju se zaklinju svakodnevno.

Sve je to lepo i krasno da nije bilo prošlosti koja pokazuje da se može završiti i drugačije nego što sada izgleda. Može i sadašnji Rade Marković koji sedi u fotelji šefa Službe državne bezbednosti ili njegov mentor u kabinetu predsednika Republike da završi isto kao i Rade, jer to je pravda i od nje je teško pobeći. Čini se nemoguće, ali se uvek desi. I Miloševiću se činilo nemogućim da će završiti na način na koji je završio. Jer i pored odlaganja ročišta, suđenja, medijskog i političkog proganjanja i satanizovanja žrtve, Vuka Draškovića, koja se i danas obavljaju svakodnevno na isti način kao i u sramnim danima divljanja Slobodana Miloševića i njegove kamarile, okrivljeni će morati odgovarati za zločine koje su počinili direktno ili pripremajući ih ili pomažući u sakrivanju. Dokazi su u predmetu, ne mogu pobeći, ubice i atentatori su u zatvoru, ne može ih spasiti ni Zoran Mijatović ni Ivica Dačić ni Boris Tadić niti bilo ko. Za Ministarstvo pravde imam javno pitanje: Može li se ovako suditi i rastezati procesi u vašem mandatu već četiri godine, bez odluke u prvom stepenu koja se čeka 11 godina i ko je za to odgovoran? Ili mislite, kao i oni iz devedesetih, da je sve dozvoljeno?

Danas, 18.01.2012.